Od po­ha­re Ku­ča, jed­nog od najkon­troverznijih do­ga­đa­ja u cr­no­gor­skoj isto­ri­ji, pro­šlo je tač­no 160 go­di­na. Sva­ki po­men po­ha­re i da­nas me­đu Ku­či­ma iza­zi­va osu­du po­li­tič­ke i voj­ne od­lu­ke ko­ju je 1856. go­di­ne do­nio knjaz Da­ni­lo, a spro­veo nje­gov brat voj­vo­da Mir­ko Pe­tro­vić. Upra­vo taj do­ga­đaj, ko­ji i da­lje di­je­li cr­no­gor­sku jav­nost, de­ve­de­se­tjed­no­go­di­šnji Sve­to­zar Pa­vi­će­vić, iz kuč­kog mje­sta Ubli, in­spi­ri­sao je da na­pi­še pje­smu, da i sti­ho­vi­ma, ko­je je sa­sta­vljao u po­znoj do­bi, na­pra­vi po­men žr­tva­ma po­ha­re.
– Uzeo sam po­dat­ke iz knji­ga voj­vo­de Mar­ka Mi­lja­no­va, a ne­što sam za­pam­tio od svog dje­da. I on­da sam po­čeo da pi­šem u 90. go­di­ni. Pje­smom sam htio da ovaj tra­gič­ni do­ga­đaj ne pad­ne u za­bo­rav. Isto­ri­ja ne tre­ba da pa­da u za­bo­rav, a ovo je isto­rij­ski do­ga­đaj o ko­jem se ne pi­še do­volj­no u škol­skim isto­rij­skim udž­be­ni­ci­ma. Omla­di­na mo­ra bi­ti bo­lje upo­zna­ta o ovom zlo­či­nu i da iz nje­ga iz­vu­če po­u­ke. Da­nas mno­gi ve­le da tre­ba za­bo­ra­vi­ti zlo­čin, a ja ka­žem da ne tre­ba. Zlo i do­bro ni­ka­da ne tre­ba za­bo­ra­vlja­ti, već sje­ća­nje na ta­kve do­ga­đa­je tre­ba ob­na­vlja­ti - ka­zao je Pa­vi­će­vić.
Pa­vi­će­vić na­vo­di da je pre­ma za­pi­si­ma voj­vo­de Mar­ka Mi­lja­no­va te go­di­ne u Ku­či­ma po­gu­blje­no 243 lju­di.
– Da ni­je bi­lo lje­to ka­da je na­rod uglav­nom boravio na pla­ni­na­ma, bi­lo bi još žr­ta­va. Osta­lo je za­pi­sa­no da je uče­stvo­va­la i voj­ska voj­vo­de Mi­lja­na Vu­ko­va iz Va­so­je­vi­ća, me­đu­tim oni ni­su ubi­ja­li lju­de. Nje­go­va voj­ska je pla­ka­la ka­da su vi­dje­li, šta po Ku­či­ma ra­di Mir­ko­va voj­ska. Pa haj­de i opro­sti­li bi sta­re lju­de, ali ubi­ja­ti dje­cu u ko­li­jev­ka­ma je neo­pro­stiv gri­jeh. Ov­dje su Tur­ci 500 go­di­na vla­da­li, ali ni­ka­da ni­je­su di­je­te po­gu­bi­li - na­gla­sio je Pa­vi­će­vić.
Tvrd­nje po­je­di­nih isto­ri­ča­ra da su Ku­či ima­li se­pa­ra­ti­stič­ke te­žnje i da ni­su že­lje­li da se in­te­gri­šu u Cr­nu Go­ru za Pa­vi­će­vi­ća ni­je­su pri­hva­tlji­ve. Ge­o­graf­ski po­lo­žaj ple­me­na ote­ža­vao je uj­edi­nje­nje sa oslo­bo­đe­nim cr­no­gor­skim te­ri­to­ri­ja­ma.
- Ku­či su smje­šte­ni na gra­ni­ci sa Al­ba­ni­jom i taj pro­stor je bio pot­pu­no pod kon­tro­lom Tu­ra­ka. Da smo se od­lu­či­li da stu­pi­mo u Cr­nu Go­ru, ka­da i osta­la ple­me­na, Tur­ci bi nas uni­šti­li za 24 sa­ta. Naj­ve­ća tvr­đa­va bi­la je na Me­du­nu, te pre­ma to­me Ku­či, iako su že­lje­li, ni­su smje­li pri­ći Cr­noj Go­ri, do ko­nač­nog oslo­bo­đe­nja od Tu­ra­ka. Na kra­ju je ta­ko i bi­lo, na­kon sve­op­šteg ustan­ka i oslo­bo­đe­nja uje­di­ni­li smo se sa svo­jom bra­ćom pod vođ­stvom Pe­tro­vi­ća. Da ni­je bi­lo pa­met­nih Ku­ča ko­ji su nas kroz isto­ri­ju vo­di­li, ovo ple­me bi ne­sta­lo. Ku­či su se mo­ra­li sna­la­zi­ti da bi osta­li ži­vi, i zbog to­ga nas knjaz Da­ni­lo ni­je vo­lio - na­gla­sio je Pa­vi­će­vić.
Od­no­si iz­me­đu Ku­ča i di­na­sti­je Pe­tro­vić zna­čaj­no su po­bolj­ša­ni do­la­skom na vlast Ni­ko­le Pe­tro­vi­ća.
- Sam kralj Ni­ko­la je zbog gre­ho­va svog oca u Ku­či­ma, po­di­gao cr­kvu na Ko­mo­vi­ma. Ku­či su ta­da opro­sti­li, ali ne i za­bo­ra­vi­li zlo­či­ne - ka­že Pa­vi­će­vić.
U svom rod­nom mje­stu ko­je ni­ka­da ni­je po­že­lio da na­pu­sti Sve­to­zar Pa­vi­će­vić je po­znat i kao le­le­kač. Ka­ko je ka­zao, mu­ško le­le­ka­nje je sa­mo je­dan u ni­zu cr­no­gor­skih obi­ča­ja ko­ji vre­me­nom iz­u­mi­re.
- Le­le­ka­nje je sa­stav­ni dio na­še tra­di­ci­je, ko­je sam na­u­čio od oca. Ne­ka­da je sva­ko se­lo u Ku­či­ma ima­lo po ne­ko­li­ko le­le­ka­ča. Pri­je je na­rod vi­še ža­lio, za raz­li­ku od da­na­šnjeg vre­me­na ka­da lju­di do­đu, sa­mo ti pru­že ru­ku, iz­ja­ve sa­u­če­šće i odu, a to ni­je ža­lost. Ako že­na ne tu­ži i mu­ška­rac ne le­le­če, ne­ma pra­ve ža­lo­sti. Le­lek tre­ba da bu­de jak, i nji­me se na sa­žet na­čin opi­su­je ka­rak­ter po­koj­ni­ka i is­ti­če ža­lje­nje za njim, a pri­tom se vo­di ra­ču­na da se ne po­vri­je­de oža­lo­šće­ni. Le­le­kač svo­jim umi­je­ćem mo­ra da im olak­ša te naj­te­že tre­nut­ke u ži­vo­tu - na­po­me­nuo je Pa­vi­će­vić.
Sve­to­zar je pr­vi put za­le­le­kao sa ne­pu­nih 50 go­di­na, ka­da mu je umro naj­bo­lji pri­ja­telj, a po­sled­nji put ka­da je na vječ­ni po­či­nak is­pra­tio svo­ju su­pru­gu.
- Smrt mog naj­bo­ljeg dru­ga uči­te­lja Ra­do­mi­ra Spa­ji­ća to­li­ko me je po­go­di­la, da sam od ža­lo­sti po­čeo da le­le­čem za njim. Ta­da sam imao oko 50 go­di­na, a to su go­di­ne ka­da mu­škar­ci po­či­nju da le­le­ču. To sam ra­dio sve do že­ni­ne smr­ti ko­ja je umr­la pri­je se­dam go­di­na – re­kao je Pa­vi­će­vić.
B.KA­LE­ZIĆ


Pro­tiv po­di­za­nja spo­me­ni­ka voj­vo­di Mir­ku

Da vri­je­me po­je­di­ne ra­ne, ma ko­li­ko one da­ti­ra­ju iz da­le­ke pro­šlo­sti, ne mo­že da za­li­je­či, po­ka­zu­je re­ak­ci­ja Ku­ča na od­lu­ku o po­di­za­nju spo­me­ni­ka voj­vo­di Mir­ku Pe­tro­vi­ću na cen­tral­nom pod­go­rič­kom tr­gu ko­ju je do­ni­je­la Skup­šti­na Glav­nog gra­da.
- Ak­tu­el­na grad­ska vlast ho­će da po­di­že spo­me­nik čo­vje­ku ko­ji je od­go­va­ran za stra­da­nje ve­li­kog bro­ja Ku­ča, i to na na­šem pra­gu. Vje­ru­jem da Ku­či ne­će do­zvo­li­ti di­za­nje ovog spo­me­ni­ka. Za­mi­sli­te da se Rat­ku Mla­di­ću dig­ne spo­me­nik u bli­zi­ni Sre­bre­ni­ce, na šta bi to li­či­lo – po­ru­čio je Pa­vi­će­vić.


Unu­ku pre­no­si tra­di­ci­ju

Sve­to­zar ži­vi sa si­nom, sna­hom i pe­to­ro unu­ča­di i, ka­ko je pri­znao naj­vi­še vre­me­na pro­vo­di sa svo­jim naj­mla­đim unu­kom Pe­rom, ko­jeg že­li da na­u­či da po­štu­je pret­ke i bo­ga­tu tra­di­ci­ju Ku­ča.
- Že­lim da ga na­u­čim isto­ri­ji i tra­di­ci­ji, ne smi­je da u ško­lu kre­ne bez ika­kvog zna­nja o svo­jim pre­ci­ma. Mo­ram ga na­u­či­ti da pre­bro­ji pa­so­ve, jer ka­da sam kre­tao u ško­lu, pr­vo što sam tre­bao da znam je­ste da pre­bro­jim pa­so­ve od oca pa sve na­zad do voj­vo­de Dre­ka­la. To je 16 pa­so­va. Me­đu­tim, vre­me­na se mi­je­nja­ju i o to­me da­nas mno­gi vi­še i ne raz­mi­šlja­ju- ka­zao je Pa­vi­će­vić.